Vesna Belčević je rođena 1964. godine u Kraljevu
Ona je majka, žena, sestra, pesnikinja, prijateljica... i sobna biljka...i još svašta nešto!
Kao i svakoj sobnoj biljci, trebaju jos svetlost, toplota i lepa reč.
Voli svoje sinove najviše na svetu, pa ih malo guši sa svom tom ljubavlju! Malo!
Živi na Zlatiboru, dočekuje i ispraća goste i upoznaje divne ljude.
Ima pesmu za svaku priliku...
07 februar 2012
Važno je da postoji emisija kao Kvadratura kruga, da postoji Branko Stanković koji pokazuje da ima još pravih ljudi u kojima živi dobrota...
Jer, posle neke takve emisije, lakše je da vaspitavam decu da budu pošteni i vredni, da ne lažu i ne kradu. Lakše je da im kažem da je pravda u srcu a ne u zgradi suda, da je lepota u istinitom životu a ne u modnim detaljima, a da se bogatstvo meri pravim prijateljima, a ne iznosom na računu.
21 decembar 2011
Tek sam nedavno shvatila da sam ja neodgovorna osoba. Ono što ne mogu da razumem je kako to da neko, ko je odgovoran kada su drugi u pitanju, bude neodgovoran prema sebi?
Da li je to vezano sa niskim samopoštovanjem, nedostatkom ljubavi prema sebi, ili je to jednostavno model koji žene u ovom podneblju prenose sa generacije na generaciju?
24 novembar 2011
Sećam se kako sam sinovima pričala, u vreme pismenih zadataka u školi, da tema zadatka i nije važna... da uvek, zapravo, pišeš o sebi. Počneš nekako, pomeneš temu, povežeš je sa onim o čemu želiš da pričaš... i pišeš šta ti je na duši. Neki put si tužan, nekad radostan, neki put se plašiš, ili si ljut, pa tako i pišeš. Sve je u osećanjima. To je ono što nas spaja. Kada se svede na osećanja – svi smo isti. I to prepoznajemo kada čitamo tuđe reči. Komuniciramo jedni sa drugima iako se ne poznajemo... kroz neke napisane reči, muziku, slike... dodirujemo jedni druge mislima i osećajima i, najčešće, nismo ni svesni toga...
04 septembar 2011
Kada sam saznala da je tema za septembar škola, odmah sam pomislila na to kako nam je bilo lepo dok su dečaci još bili mali, kada su tek polazili u školu i jedva čekali da odrastu... Tada nismo umeli da uživamo u tom vremenu, već smo pridavali prevelik značaj ocenama, testovima, povremenim svađama sa drugarima i svi smo bili na neki način napeti... Možda bismo, da je drugačiji sistem, manje stresan za decu, roditelje i predavače, to vreme školovanja naše dece provodili prijatnije, opuštenije i lepše... Ali u svakom slučaju, to vreme jako brzo prođe...
23 avgust 2011
Lepota je suština života i svima nam je na početku data, ali je zadrže u srcima samo oni koji čuvaju smisao, poštenje, dobrotu i mir... I samo oni koji je imaju u svojim srcima mogu da je prepoznaju i pronađu svuda oko sebe.
03 jul 2011
Prošli mesec mi je bio jako naporan i presrećna sam da se završio. Trideset dugih dana ispunjenih problemima, brigom, strepnjom i strahovima, sa tek ponekim trenucima lepote i radosti, bez kojih ne bi moglo da se živi. Suprug je imao saobraćajni udes, zdravstveni problemi su napali sa svih strana, udruženi sa raznoraznim tekućim problemima koji su se intenzivirali...
Za prošli mesec nisam ni pisala tekst... Tema je bila SNAGA, a ja sam svu svoju snagu skupljala za najprostije funkcionisanje... U glavi mi je stalno bila misao da nas život nikada ne postavlja u situacije koje prevazilaze našu snagu... To me je držalo i, naravno, podrška prijatelja, tople, verom i nadom ispunjene poruke koje sam dobijala...
04 maj 2011
Danima sam neraspoložena i melanholična… Ovo vreme, oblačno i kišno, ne pomaže mi ni malo… Znam da treba da pišem o radosti, imam i radosne pesme koje bih stavila na kraju teksta, ali, nikako ne mogu da izvučem iz sebe nešto veselo i lepršavo, kako mislim da radost treba da izgleda.
Preplavila me je neka čudna ravnodušnost, ni tuga ni sreća, već kao odsustvo svakog osećaja.
01 april 2011
Kao da je neko preko noći prosuo hiljade žutih i ljubičastih kaćuna na livadu preko puta kuće. Stigle su boje! Poslednja fleka od snega, ispod borića u dvorištu, je nestala i tu se već probija neki rozikasti cvetić. Tanušan, sav od nežnosti, a pun neke snage koja ga gura kroz prošlogodišnju travu i borove iglice koje su jesenas otpale i napravile braonkastu krastu koja se pruža po zemlji. Cele zime spavala je ta ružičasta, žuta i ljubičasta snaga u nekim nevidljivim semenkicama i sad se budi. I kao da zove neke boje koje još dremaju u meni da se protegnu i zablistaju. Postajem svesna ogromne snage koja se pokreće u prirodi oko mene. I slutim istu takvu snagu u sebi, koja raste, probija se... i nosi me da poletim.
09 mart 2011
Nisam ja prava osoba da pisem o strpljenju... Često kažem ili uradim nešto, pa se pokajem... Posle minut mi stigne ona misao koja kaže da to ne treba tako reći, ili uraditi, a onda je već kasno... Nikada neću biti kao oni mudri, smireni ljudi kojima se divim. Kao čika Radojko, koji uvek, kada ga neko nešto pita, kaže da će razmisliti. Ja kao da moram sve odmah da rešim i odmah sve odluke donesem, da presečem, pa kud puklo!
01 februar 2011
Pre neki dan sam razgovarala sa drugaricom, koja mi se žalila kako joj je sin nesrećan u školi. Klinci su grubi jedni prema drugima, a učiteljica ne ume baš najbolje da napravi atmosferu prihvaćenosti i tolerancije, gde bi se svako dete osećalo sigurno. On ima sestru koja se malo lakše snalazi, mada ni ona baš ne uživa u školskim danima.
Dečak nije naučio da se gura, da vređa i ponižava ostale kako bi ispao važan, pa stalno upada u ulogu žrtve. Ismevaju ga, nazivaju ga svakakvim imenima i maltretiraju ga. Mama ga je učila da bude fin, kulturan, da ne koristi ružne reči, da se ljubazno obraća starijima, ali i svojim vršnjacima... I stvarno je fin i mio dečak... Ali, pun je tuge i užasno je usamljen...
