Vesna Belčević je rođena 1964. godine u Kraljevu
Ona je majka, žena, sestra, pesnikinja, prijateljica... i sobna biljka...i još svašta nešto!
Kao i svakoj sobnoj biljci, trebaju jos svetlost, toplota i lepa reč.
Voli svoje sinove najviše na svetu, pa ih malo guši sa svom tom ljubavlju! Malo!
Živi na Zlatiboru, dočekuje i ispraća goste i upoznaje divne ljude.
Ima pesmu za svaku priliku...
15 decembar 2012
Sećam se da sam, kao devojčica, bila očarana lepotom u prirodi. Jesenje boje u kraljevačkom parku... savršenost pahulja što lebde iznad mene... nežna snaga ljubičica i visibaba, koje se probijaju kroz ostatke zime... svečanost ljubičaste boje u Dolini jorgovana... Sve je to budilo osećaj zadivljenosti, neizrecive radosti i zahvalnosti što sam tu i svedočim tu beskrajnu lepotu.
19 jul 2012
Dete je ono najbolje u čoveku... najbolje što čovek može i treba da bude.
Iskren, radoznao, vredan, otvoren, pun poverenja, vedar i razigran...
18 jun 2012
Priroda u mom životu ima, oduvek je imala, ogroman uticaj. Uvek sam je doživljavala kao oslonac, utehu i utočište... Kad god sam bila tužna, nesrećna, umorna, odlazak u prirodu bi mi vraćao snagu.
05 jun 2012
Sećam se vremena kada smo, kao klinci, gledali filmove o kaubojima i indijancima, partizanima i Nemcima, ratne filmove kroz koje sam se prvi put susrela sa konceptom slobode... U to vreme se reč sloboda puno koristila i ja sam je doživljavala kao nešto što se otima, za šta se boriš protiv neprijatelja... Pisali smo sastave o slobodi, patetične, tugaljive, borbene... Uvek je postojao neko ko je bio prepreka slobodi... a da bi bio slobodan, morao si da budeš ratnik, hrabar i neustrašiv...
07 februar 2012
Važno je da postoji emisija kao Kvadratura kruga, da postoji Branko Stanković koji pokazuje da ima još pravih ljudi u kojima živi dobrota...
Jer, posle neke takve emisije, lakše je da vaspitavam decu da budu pošteni i vredni, da ne lažu i ne kradu. Lakše je da im kažem da je pravda u srcu a ne u zgradi suda, da je lepota u istinitom životu a ne u modnim detaljima, a da se bogatstvo meri pravim prijateljima, a ne iznosom na računu.
21 decembar 2011
Tek sam nedavno shvatila da sam ja neodgovorna osoba. Ono što ne mogu da razumem je kako to da neko, ko je odgovoran kada su drugi u pitanju, bude neodgovoran prema sebi?
Da li je to vezano sa niskim samopoštovanjem, nedostatkom ljubavi prema sebi, ili je to jednostavno model koji žene u ovom podneblju prenose sa generacije na generaciju?
24 novembar 2011
Sećam se kako sam sinovima pričala, u vreme pismenih zadataka u školi, da tema zadatka i nije važna... da uvek, zapravo, pišeš o sebi. Počneš nekako, pomeneš temu, povežeš je sa onim o čemu želiš da pričaš... i pišeš šta ti je na duši. Neki put si tužan, nekad radostan, neki put se plašiš, ili si ljut, pa tako i pišeš. Sve je u osećanjima. To je ono što nas spaja. Kada se svede na osećanja – svi smo isti. I to prepoznajemo kada čitamo tuđe reči. Komuniciramo jedni sa drugima iako se ne poznajemo... kroz neke napisane reči, muziku, slike... dodirujemo jedni druge mislima i osećajima i, najčešće, nismo ni svesni toga...
04 septembar 2011
Kada sam saznala da je tema za septembar škola, odmah sam pomislila na to kako nam je bilo lepo dok su dečaci još bili mali, kada su tek polazili u školu i jedva čekali da odrastu... Tada nismo umeli da uživamo u tom vremenu, već smo pridavali prevelik značaj ocenama, testovima, povremenim svađama sa drugarima i svi smo bili na neki način napeti... Možda bismo, da je drugačiji sistem, manje stresan za decu, roditelje i predavače, to vreme školovanja naše dece provodili prijatnije, opuštenije i lepše... Ali u svakom slučaju, to vreme jako brzo prođe...
23 avgust 2011
Lepota je suština života i svima nam je na početku data, ali je zadrže u srcima samo oni koji čuvaju smisao, poštenje, dobrotu i mir... I samo oni koji je imaju u svojim srcima mogu da je prepoznaju i pronađu svuda oko sebe.
Prošli mesec mi je bio jako naporan i presrećna sam da se završio. Trideset dugih dana ispunjenih problemima, brigom, strepnjom i strahovima, sa tek ponekim trenucima lepote i radosti, bez kojih ne bi moglo da se živi. Suprug je imao saobraćajni udes, zdravstveni problemi su napali sa svih strana, udruženi sa raznoraznim tekućim problemima koji su se intenzivirali...
Danima sam neraspoložena i melanholična… Ovo vreme, oblačno i kišno, ne pomaže mi ni malo… Znam da treba da pišem o radosti, imam i radosne pesme koje bih stavila na kraju teksta, ali, nikako ne mogu da izvučem iz sebe nešto veselo i lepršavo, kako mislim da radost treba da izgleda.
Nisam ja prava osoba da pisem o strpljenju... Često kažem ili uradim nešto, pa se pokajem... Posle minut mi stigne ona misao koja kaže da to ne treba tako reći, ili uraditi, a onda je već kasno... Nikada neću biti kao oni mudri, smireni ljudi kojima se divim. Kao čika Radojko, koji uvek, kada ga neko nešto pita, kaže da će razmisliti. Ja kao da moram sve odmah da rešim i odmah sve odluke donesem, da presečem, pa kud puklo!
