01 april 2011
Kao da je neko preko noći prosuo hiljade žutih i ljubičastih kaćuna na livadu preko puta kuće. Stigle su boje! Poslednja fleka od snega, ispod borića u dvorištu, je nestala i tu se već probija neki rozikasti cvetić. Tanušan, sav od nežnosti, a pun neke snage koja ga gura kroz prošlogodišnju travu i borove iglice koje su jesenas otpale i napravile braonkastu krastu koja se pruža po zemlji. Cele zime spavala je ta ružičasta, žuta i ljubičasta snaga u nekim nevidljivim semenkicama i sad se budi. I kao da zove neke boje koje još dremaju u meni da se protegnu i zablistaju. Postajem svesna ogromne snage koja se pokreće u prirodi oko mene. I slutim istu takvu snagu u sebi, koja raste, probija se... i nosi me da poletim.
Maslačak
Kako se maslačak svakog jutra,
kroz travu izvije i glavu digne.
Ooo..., mali je on, ali,
možda će jednom do sunca da stigne.
Skromno se žuti, tamo u travi,
a ta misao mu srce steže,
pa mu se razliva svuda po glavi:
Šta ga to za zemlju veže?
On bi da leti svud preko neba,
za slobodu beskrajnu je stvoren,
njemu plavetno prostranstvo treba,
ali ga za zemlju veže koren.
Video je Južni Vetar
želju koju maslačak u srcu čuva,
njegovu skromnost, istrajnost i veru
i tada je rešio da počne da duva.
Vetar snažno i radosno dunu,
maslačak kao sunce sinu,
pa udahnu duboko, od zemlje se ote
i polete nebom u visinu.
