Protekle dve nedelje su me sneg i hladnoća primorali da provodim vreme u kući. Tako se i TV nametnuo kao sredstvo za skraćivanje dugih dana. Inače, vrlo malo gledam TV i iskreno verujem da dnevne novine i TV program više nanose štetu (mojoj) duši nego što mi donose neku korist. Ako je suditi po novinama, ovaj svet je prepun laži, korupcije, krađe i nasilja. Čak su i deca postala surova i nasilna. Znam, ima zaista takvih slučajeva i treba da se govori o tome, ali, čini mi se da se mediji utrkuju ko će pre da nađe neku novu gadost, neki „nezapamćen zločin“ i da nam ga zlurado servira na naslovnoj strani. Mislim da se deca ne rađaju nasilna, već postaju takva u sredini gde se nasilje odomaćilo i gde institucije ne rade dobro svoj posao. Deca samo pokazuju kakve su nam škole i kakvo nam je društvo.

Poslednjih dana sam nekoliko puta plakala pred televizorom, ali ne zbog nepravde i nemoći, jer su nam srca ogrubela od svih tih loših vesti, kao da smo anestezirani,  pa ne može neko zlo mnogo da nas iznenadi...  Plakala sam zbog nekih običnih, nepoznatih ljudi o kojima Branko Stanković govori u Kvadraturi kruga. Dotakla me je njihova jednostavna, prirodna dobrota...  Ljudi koji tiho i skromno žive svoje sasvim obične živote, ali sa integritetom i dostojanstvom koje se ne dovodi u pitanje. Ljudi kojima se podrazumeva da se bližnjem u nevolji pomaže, a da je bližnji svako koga sretneš u životu bez obzira na ime, boju kože... i sve ono što nas inače tako nepravedno odvaja jedne od drugih.

Znam ja da ima divnih i dobrih ljudi, ali je zaista lepo kada se za njih čuje. Nije to njima važno, nisu oni dobri zbog drugih... važno je nama, kojima su srca ogrubela od svega lošeg što se dešava i o čemu se priča, koji gube nadu zbog neiskrenosti političara i neefikasnosti institucija, koji ne znaju da li da izađu na izbore i za koga uopšte da glasaju... Važno je da postoji emisija kao Kvadratura kruga, da postoji Branko Stanković koji pokazuje da ima još pravih ljudi u kojima živi dobrota...

Jer, posle neke takve emisije, lakše je da vaspitavam decu da budu pošteni i vredni, da ne lažu i ne kradu. Lakše je da im kažem da je pravda u srcu a ne u zgradi suda, da je lepota u istinitom životu a ne u modnim detaljima, a da se bogatstvo meri  pravim prijateljima, a ne iznosom na računu.

Jer, to je ono što ja radim da bi naša zemlja i ovaj svet bili bolji. Vaspitavam svoju decu. Vaspitavam ih da budu dobri i pravedni. Ja nemam moć da menjam institucije, nemam snagu za neke velike borbe, ne mogu da smanjim nasilje u školama, na  sportskim stadionima, ne mogu da iskorenim korupciju i kriminal... Sve što mogu je da učinim da moja deca veruju meni a ne tabloidima, da ih naučim da misle svojom glavom, da cene obrazovanje i da iznad svega vrednuju istinske životne vrednosti.

Drvo

Gledaj drvo kako grane

visoko ka suncu diže,

kako raste ka toploti,

pruža se gde svetlost stiže.

 

Drvo zna da mu  je sunce

izvor snage i života.

I ljudima isto treba:

svetlost, ljubav i dobrota.

 

Oni koji svoje  srce

ka suncu dobrote dižu,

suncu pravde i istine,

do nebeskog svoda stižu.