Žana Borisavljević je 11 godina mlađa i 10 minuta starija od svoje dve sestre. Vaspitavana u duhu bratstva i jedinstva, pionirskih ideala i uz epsku poeziju, odrastala na obali reka Ibar i Lopatnica, u dvorištu sa lipom, jasminom, piskavcem, božurima i onim crvenim bubama sa crnim tačkama po leđima, u komšiluku gde se znalo od koga se dobijaju kolači, a od koga grdnja zbog buke dok se igra između dve i čet’ri vatre,studirala engleski u Nišu gde se trudila da što manje vremena provodi na fakultetu, a što više u Beogradu, Zagrebu, Kraljevu i Vršcu među prijateljima, čudila se godinu dana kako je moguće da joj se san pretvorio u noćnu moru i da je radost koju je očekivala da doživi kao nastavnik u osnovnoj školi iščilela i ustupila mesto nezadovoljstvu i očajanju, probudila se jedno jutro shvativši da to što se nije snašla kao nastavnik nije njen problem, već problem sistema u kojem se školovala za taj poziv, pa je rešila da se školuje na drugačiji način i otputovala u Veliku Britaniju gde je proučavala holističke metode u obrazovanju, učila da bude diplomata, da vozi, da kuva, da uživa u radu kao nastavnica, da pomaže drugima da postanu nastavnici, da se ne plaši da priča pred puno ljudi, da voli da priča pred puno ljudi, da osmišljava nove interesantne obrazovne programe, da sluša svoj unutrašnji glas, da sledi ono što čuje kao svoj unutrašnji glas, što ju je onda dovelo nazad u Srbiju gde je učila da bude strpljiva, da se koncentriše na proces, a ne rezultate.... I dalje uči.
07 jul 2012
Kao sasvim mala deca igramo se bez straha, predajemo se svojoj mašti i kreativnosti... slobodno i radosno. Kao odrasli, imamo priliku da pronađemo dete u sebi i setimo se kako se igra.
Život je takođe igra i mnogo se više uživa u njoj kada se predamo mašti i kreativnosti... slobodno i radosno.
28 jun 2012
Juče sam u jednom dvorištu u Beogradu ugledala dve crvene bube sa tačkama na leđima koje su bile povezane zadnjim delom tela, kao sijamski blizanci. Taj trenutak me je poput katapulta bacio nazad u detinjstvo....
Čučim u dvorištu, pod lipom, topao letnji dan (odraslima je vruć!), zemlja isušena i prašnjava a ja nekom grančicom guram dve bube i gledam kako se kreću... Povezane su zadnjim delom tela i živo me interesuje koja je okrenuta napred a koja pozadi, koja koju sluša, koja odlučuje u kom pravcu će da krenu, koja koju vuče...
10 januar 2012
Poznato je da neki naši strahovi, uverenja koja su zasnovana na netačnim informacijama, zablude... često imaju kontrolu nad našim životima i čine da se ponašamo na određeni način. Ja sam godinama birala da verujem da nikada ne bih mogla da napravim gibanicu ili baklavu onako lepo kako je to radila moja majka, ili kako umeju da ih naprave moje sestre.
02 decembar 2011
Neko je rekao da se nijedna pahulja u lavini nikada ne oseća odgovornom. Možda jeste tako, ali pahulje ne doprinose samo lavinama.... One doprinose i buđenju radosti kada se pojave, buđenju divljenja kada se proučava njihova minijaturna a savršena struktura.
17 oktobar 2011
Kada smo birali temu meseca, činilo se da nakon septembarske teme, ŠKOLA, prirodno sledi USPEH. Međutim kada je trebalo da sednem i napišem nešto u vezi sa uspehom, shvatila sam da je to mnogo višeslojnija tema nego što sam mislila i da ne znam odakle da počnem ni o čemu zapravo da pišem.
05 jun 2011
Dok sam bila mladja, imala sam želju da sve i svi oko mene budu u redu i dobro, da život bude lep i radostan i da nema problema, bar ne u mom i u životu mojih bližnjih. Činilo mi se da je moguće da se izbegnu loše stvari ako se radi dobro, da se zasluži lep život ako se ponaša odgovorno, pošteno, vredno....
U poslednje vreme, postalo mi je jasno da nema pravila te vrste u životu. Ima ljudi koji su dobri, pošteni i odgovorni, a život im nametne teške okolnosti.
30 april 2011
Juče sam satima pokušavala da na YouTube pronađem jednu pesmu koju sam čula pre više od dvadeset godina. Bezuspešno! Već danima, kada razmišljam o temi meseca, u glavi mi se vrti ta pesma, muški glas koji podseća na Donovana, zvuk gitare, pevljiva melodija i neobičan refren:
„Ovo su teška vremena, naša radost ne sme da ima kraj!“
14 april 2011
Postoji onaj fenomen da što je jače svetlo, to je jača i senka. Meni je to kao neka mantra koja me vraća u ravnotežu kada sa svih strana bivam bombardovana negativnim energijama. Najveći broj ljudi uglavnom vidi senke – kriminal, korupciju, nedostatak ljudskih vrednosti, promociju lažnih vrednosti, potrošački mentalitet, neobrazovanost, sebičnost, neznanje, nekulturu..... Ja u sebi ponavljam mantru: „Što je jače svetlo, to je jača i senka!“ i okrećem se da tražim svetlo.
02 april 2011
Dok sam studirala, leti sam odlazila u Englesku gde sam radila kao au-pair, devojka koja čuva decu u nekoj porodici za stan, hranu i mali džeparac, a tako ima priliku da vežba jezik. Jednog leta sam čuvala petogodišnjaka Dejvida koji je često imao običaj da, kada se od njega nešto traži, odgovara da je umoran i da "nema snage". Nekada se to odnosilo na pranje ruku pre ručka, nekad na ostavljanje cipela na mesto, nekad na skupljanje igračaka...
09 mart 2011
Kada sam pre dvadesetak godina studirala Valdorf pedagogiju na Emerson koledžu u Engleskoj, u toku cele prve godine, svako popodne smo imali razne programe ručnog rada i umetničkog stvaralaštva. Programi su bili raspoređeni po blokovima koji su najčešće trajali po 6 nedelja. U jednom od tih blokova, bavila sam se drvodeljstvom. Nastavnik je bio Piter Horsfol, čovek koji je vrlo malo govorio, a od kojeg smo svi tako puno učili.
Pre par dana sam se srela sa grupom koleginica koje dugo nisam videla, a znamo se već desetak godina, iz vremena kada se oko ideje reforme obrazovanja okupilo puno vizionara, ljudi koji su imali volju i želju da daju sve od sebe da bi se obrazovni sistem u ovoj zemlji učinio humanijim a obrazovna praksa izvodila po principima holističkog obrazovanja. Politika se od tada promenila, reforma zastala, razne inicijative koje su imale šansu da na više nivoa pokrenu pozitivne promene u obrazovanju su izgubile tu šansu, ali veliki broj ljudi koji su se tada uključili u stručno usavršavanje zaposlenih u obrazovanju su nastavili to da rade, formalno ili neformalno, u vladinom ili nevladinom sektoru, na ovaj ili onaj način. I tako, nađemo se nas pet, istog dana, na istom mestu, okupljene oko iste inicijative. Lep susret, lepe uspomene koje delimo, godine angažovanja iza nas. A onda me jedna upita: "Ma jel misliš ti, Žana, da išta može da se promeni u našem obrazovanju?" Tu krenusmo sve u priču, malo ohrabrivanja, malo "kukanja", bez odgovora na ovo pitanje, ali je ono ostalo sa mnom svih ovih dana.
Nije važno šta posmatramo, već šta vidimo. 
