Мазимо се емоцијама, а не говором

Štampa
PDF

Колико се заиста бавимо децом и на који начин? Почнимо из почетка. Свако новорођенче плачем изражава стање незадовољства, било оно гладно, жедно, или га боли нешто! Некада плач новорођенчета означава потребу за мајчиним додиром. Док са друге стране, стање среће и задовољства изражава осмехом и гукањем.

Свака мајка треба да има присан однос са својим дететом, јер ће само такав однос допринети његовом успешнијем развоју. Управо такав однос почиње још док је дете у мајчином стомаку. Познато је да сваку драж коју осећа мајка, осећа и дете. Дешава се да за време трудноће мајка доживи неки стрес или шок. Како тада дете реагује?

Многе студије су показале да се дете тада згрчи и један известан период утиша. Телесна блискост, пре свега тело о тело, или како се то данас назива тзв. ,, кенгурисање ,,- у првим сатима након рођења је од велике важности.

Телесна блискост остаје важна и неколико месеци након рођења. Веома је важно да сваку активност са дететом пропратимо говором. Док га хранимо, пресвлачимо, спремамо за шетњу.

2014-pregnant-woman-holding-apple

Данас je ситуација битно другачија него раније. Европски систем радног времена, као и савремене технологије, утичу на све мање комуницирања са децом.

Познато је да новорођенче од пар месеци упија велики број информација. Зато је пре свега важно комуницирати од самог почетка па и док је дете у мајчином стомаку.За говорно-језички развој потребно је људско окружење и правилна комуникација. Правилна комуникулација пре свега подразумева комуникацију на матерњем језику детета. Исто тако у пракси се показало да тепање није баш добар пријатељ правилној комуникацији. Зато увек кажемо: '' Мазимо се емоцијама, а не говором.''

Сваки родитељ би требао дневно да издвоји пар сати и да их квалитетно испуни бавећи се дететом. Да ли ће то бити певање песмица, успаванкa, читање, осликавање, смишљање креативних игара, постављање питања и одговарање на иста...? Која год од ових активности, детету ће помоћи у спознаји света око себе и што успешнијем социо-емоционалном и говорно- језичком развоју.

Посебно је вазно истаћи да дете у првим месецима по рођењу разазнаје мајчин глас, и реагује на њега. Исто тако оно реагује на ритам и интонацију говора. Зато треба да се обраћамо што емотивније, лагано,смиреним гласом. Просто да наше дете ''милујемо говором ''.

Касније када дете почне да гуче и да се слоговно изражава, ми смо ту да помогнемо развоју комуникације, и то уз опонашање покрета ( '' Па-па '' ). У ситуацијама, када дете почне да показује прстом на одређене предмете, не би било добро, одмах трчати и доносити му показани предмет, већ тражити од детета да речима искаже оно што жели добити. Наравно, у колико је мало дете, онда смо ми ту да изговоримо који је то предмет и чему је он намењен ( '' То је књига '', '' Желиш ли књигу? '', '' Сад ћемо да је отворимо и да читамо...'' )Будимо креативни, јер обављањем сваке активности са нашим дететом, ми у њему будимо жеље и инетересовања. Ако довољно добро познајемо наше дете, неће нам бити тешко да пробудимо његове интересе, и да га подстакнемо да уз помоћ креативних игара, учи и стиче знања.

 

Текст припремила Тамара Васић

Mастер дефектолог-логопед и део тима Дете плус

 

Svaki dan sa sobom nosi priliku da svesno ili nesvesno i neplanirano uđemo u konflikt, a svaki konflikt nam pruža priliku za lični razvoj.

Još od najmlađih dana izloženost optimalnoj dozi frustracije obezbeđuje normalan razvoj. Tako će beba plačem tražiti majku da zadovolji njenu potrebu za hranom. Ako majka nije tu istoga trenutka, beba će doživeti malu frustraciju, ali će takođe shvatiti da majka nije deo nje, što je jedna od prvih lekcija koje treba uspešno savladati.

Vreme kada dete polazi u vrtić sa sobom nosi nove izazove. Dete naviknuto na sigurnost poznatog okruženja sada treba da prihvati obdanište, kao mesto koje nije sigurno na način na koji je to dom, kao mesto u kome vladaju drugačija pravila, ali koje istovremeno pruža priliku za sticanje novih veština, posebno socijalnih.

Ako dete već nije bilo značajnije izloženo druženju pre ulaska u kolektiv, u vrtiću može doći do prvih neslaganja sa vršnjacima, koja neće biti rešena na, kako je do tada bilo, "roditeljski način". Dete koje je do sada bilo usredsrđeno na sopstvene potrebe, mora da nauči još jednu važnu lekciju socijalizacije. Kontakt sa drugom decom je prilika da dete uvidi da je u životu potrebno praviti određene kompromise, ako želimo da se slažemo sa drugima. Takođe, dete ima priliku da shvati kako funkcionišu odnosi u grupi i može biti motivisano da se bori za svoje mesto u istoj. Konflikti koje je dete uspešno prevazišlo u prethodnim razvojnim fazama služe kao osnova za savladavanje novih razvojnih faza.

TotallyFreeImages.com-422476-Standard-preview

 

Ono što sledi jeste preporuka uz deo poglavlja iz knjige "Pametno dete - bogato dete" autora Roberta Kiosakija (izdavač Finesa), koji na topao i duhovit način priča o svom iskustvu izloženosti vršnjačkom nasilju u periodu osnovne škole, o lekcijama kojima nas uče roditelji, i možda najvažnije, o tome da krajnosti ne daju prava rešenja.

"Brine me današnji veliki broj porodica s jednim roditeljem. To što sam uz sebe imao i oca i majku bilo je veoma važno za moj razvoj. Na primer, bio sam veći i teži od većine dece i moja mama se uvek pribojavala da ću tu svoju veličinu iskoristiti tako što ću postati siledžija. Stoga je uvek naglašavala da je potrebno da kod sebe razvijem ono što bi ljudi danas nazvali „ženskom stranom". Kao što rekoh, bila je ljubazna i puna ljubavi i želela je da i ja budem isti takav. I bio sam.

Jednog dana, kad sam u prvom razredu na tromesečju doneo kući izveštaj s ocenama, na njemu je učitelj dopisao: „Robert mora da nauči da se brani. Podseća me na bika Ferdinanda (onog iz priče o snažnom biku koji je, umesto da se bori s toreadorom, seo usred arene i počeo da miriše cveće koje su ovome bacali obožavaoci, a koja je, slučajno, bila jedna od omiljenih priča moje majke, koju mi je često čitala pred spavanje). Svi dečaci se iživljavaju na njemu i maltretiraju ga, mada je Robert mnogo krupniji od svih njih.Kad je moja majka pročitala ovo, bila je zadovoljna. Međutim, kad je moj otac došao kući i pročitao izveštaj, pretvorio se u pobesnelog bika, bez i najmanje sklonosti ka mirisanju cveća: „Šta ovo znači, da te drugi dečaci maltretiraju? Zašto im to dozvoljavaš? Pretvaraš li se ti to u slabića?" rekao je, više primećujući opasku o mom ponašanju nego moje ocene. Kad sam mu objasnio da se samo pridržavam majčinih uputstava, otac se okrenuo prema njoj i rekao: „Mali dečaci su siledžije. Za svu decu je važno da nauče kako da izadu na kraj sa siledžijama. Ako to ne nauče na vreme, onda često i kao odrasli dozvoljavaju da ih drugi maltretiraju. Ljubaznost jeste jedan od načina borbe sa siledžijama, ali isto tako je to i uzvraćanje, ako i kad ljubaznost nije delotvorna". Okrenuvši se prema meni, otac me upita: „A kako se ti osećaš kad te drugi uzmu na zub?" Briznuvši u plač, odvratio sam: „Grozno. Osećam se bespomoćno i bojim se. Ne želim da idem u školu. Hteo bih da im uzvratim, ali u isto vreme bih. hteo da budem dobar i ponašam se onako kako želite ti i mama. Mrzim da me zovu 'debeli' i 'Dambo' i da me maltretiraju. A najviše mrzim kad samo stojim i trpim. Stvarno se osećam kao šonja i kukavica. Čak mi se i devojčice smeju zato što samo stojim i plačem". Moj otac se ponovo okrenuo prema majci i pogledom joj dao do znanja da mu se ne sviđa to što čuje. ,,A šta bi želeo da uradiš?" upitao me je. „Želeo bih da im vraćam", odvratio sam. „Znam da mogu da ih sredim. Oni su samo male siledžije koje se iskaljuju na drugima, a mene vole da zadirkuju zato što sam najveći u razredu. Svi mi kažu 'ne udaraj ih jer si veći od njih' ali ja mrzim to što samo stojim i trpim. Hteo bih da uradim nešto. A oni znaju da im neću ništa i zato me stalno maltretiraju pred svima. Voleo bih da ih dohvatim i izbijem im zube". „Da se razumemo, neću da ih biješ", rekao je tiho moj tata. „Ali hoću da im na bilo koji drugi način pokažeš da više ne mogu da se iživljavaju na tebi. Upravo učiš veoma važnu lekciju o samopoštovanju i borbi za svoja prava. Jedino nemoj da ih biješ. Upotrebi svoj um i nađi način da im pokažeš da više ne mogu da se iživljavaju na tebi". Prestao sam da plačem. Brišući oči, osetio sam kako se u mene polako vraćaju hrabrost i samopoštovanje. Bio sam spreman da se vratim u školu.

Sledećeg dana su moji roditelji bili pozvani da dođu u školu. Učitelj i direktor škole bili su vrlo uznemireni. Ušavši u kancelariju, roditelji su me zatekli kako sedim na stolici u uglu, sav isprskan blatom. „Šta se desilo?" upitao je moj otac pošto je seo.

„Dakle, ne mogu da kažem da dečaci nisu to i zaslužili", rekao je učitelj. „Znao sam da će se nešto promeniti pošto sam vam napisao ono na Robertovom izveštaju."

„Da li ih je tukao?" upitao je otac zabrinuto.

„Ne, nije", odvratio je direktor. „Sve sam video. Dečaci su počeli da ga zadirkuju. Ovaj put, međutim, Robert im je rekao da prestanu, umesto da samo stoji i ćuti. Ali oni su ipak terali dalje. On im je strpljivo tri puta ponovio da prestanu, a oni su ga samo još žešće zadirkivali. Robert se tada odjednom vratio u učionicu i pokupio njihove torbice s užinom, da bi ih napolju sve istresao u veliku baru punu blata. Dok sam ja žurio prema njima s druge strane dvorišta, dečaci su napali Roberta. Počeli su da ga udaraju, ali on nije uzvraćao udarce."

„Šta je uradio?" upitao je moj otac.

„Pre no što sam uspeo da stignem i prekinem svađu, Robert je zgrabio dvojicu dečaka i gurnuo ih u onu istu baru. Tako se isprskao blatom. Njih sam poslao kući da se presvuku, jer su bili mokri do gole kože."

„Ali, nisam ih tukao", javio sam se ja iz svog ćoška.

Otac mi je dobacio pogled i stavio prst na usne, pokazujući mi da treba da ćutim, a zatim se okrenuo direktoru i učitelju i rekao: „Porazgovaraćemo s njim o ovome kod kuće."

Direktor i učitelj su klimnuli glavom, a učitelj je dodao: „Drago mi je što sam video sve što se dešavalo protekla dva meseca. Da ne znam šta je dovelo do ovog kupanja u blatu, ukorio bih samo Roberta. Međutim, budite sigurni da ću pozvati na razgovor i roditelje ostalih umešanih dečaka. Ne odobravam da se dečaci i njihova užina bacaju u blato, ali nadam se da će ovo biti kraj iživljavanju i maltretiranju s njihove strane."

Sledećeg dana, upriličen je susret između mene i druga dva dečaka. Raspravili smo šta smo imali i rukovali se. Tog dana, na velikom odmoru, prilazila su mi druga deca, rukovala se sa mnom i tapšala me po leđima. Čestitali su mi što sam se usprotivio dvojici siledžija, koji su se i na njima često iživljavali. Zahvalio sam, ali sam im rekao: „Treblo bi da naučite da bijete svoje bitke. Ako ne naučite, celog života ćete biti kukavice koje će dozvoljavati da ih drugi maltretiraju." Moj otac bi se ponosio da je čuo kako im ponavljam predavanje koje je on meni održao. Od tada, prvi razred je postao mnogo prijatniji. Stekao sam mnogo vrednog samopouzdanja, zadobio poštovanje svojih drugova iz odeljenja, a najlepša devojčica je postala moja devojka. Najzanimljivije od svega, međutim, jeste to što sam se naposletku sprijateljio i s onom dvojicom siledžija. Naučio sam kako da sredim situaciju tako što ću biti jak, umesto da budem slab i trpim strah i maltretiranje.

Tokom sledeće nedelje od oca i majke sam naučio nekoliko važnih lekcija na osnovu incidenta s blatnjavom barom. To je bila vruća tema za vreme večere. Naučio sam da u životu nema pravih i pogrešnih odgovora. Naučio sam da u životu valja donositi odluke i da svaka odluka sa sobom nosi i posledice. Ako nam se ne dopada odluka i posledica koju donosi, onda treba da donesemo drugačiju odluku, koja će imati drugačiju posledicu. Iz događaja s blatnjavom barom, od majke sam naučio da valja biti dobar i prijatan, a od oca da valja biti jak i spreman da uzvratiš. Naučio sam da previse jednog ili drugog, ili samo jedno bez drugog, može da bude ograničavajuće. Baš kao što previše vode može da ubije biljku koja umire od žeđi, mi ljudi u svom ponašanju često odlazimo u jednu ili drugu krajnost. Kao što je rekao moj otac one večeri kad smo se vraćali iz direktorove kancelarije: „Mnogi ljudi žive u crno-belom svetu, ili svetu 'dobrog' i 'lošeg'. Mnogi bi ti savetovali da nikad ne uzvraćaš, dok bi ti drugi savetovali da svaki put uzvratiš. Medutim, ključ uspeha u životu je ovaj: ako moraš da uzvratiš, moraš i da znaš tačno koliko jako da uzvratiš. Za to je potrebno mnogo vise inteligencije nego za puko 'vrati im' ili 'nemoj im vratiti'."

Moj otac je često govorio: „Istinska inteligencija nalazi se u spoznaji šta je primereno, radije nego prosto šta je dobro ili lose." Kao šestogodišnji dečkić naučio sam od majke da moram da budem dobar i prijatan, ali sam naučio i da je moguće biti previse dobar i prijatan. Od oca sam naučio da budem jak, ali sam naučio i da svojom snagom treba da raspolažem inteligentno i primereno situaciji. Često kažem da medalja ima dve strane. Nikad nisam video neku koja ima samo jednu. Međutim, previše često zaboravljamo na tu činjenicu. Često mislimo da je ona strana na kojoj se nalazimo jedina strana ili ispravna strana. Možda smo tada pametniji i možda zaista znamo činjenice, ali možda time i ograničavamo svoju inteligenciju."

 

Ne postoji čaroban recept za rešavanje konflikata, ali svest o tome da konflikti jesu deo našeg života i da su tu kao smernica i prilika za razvoj, može nam pomoći da sagledamo njihove pozitivne strane i da učimo iz njih.

 

                                                                                                      Tekst pripremila Marija Stanojević

Razred-slagalica

Štampa
PDF

Razred – slagalica je tehnika rada u učionici, osmišljena radi smanjivanja predrasuda i podizanja samopoštovanja dece. Tehnika podrazumeva da se učenici podele u nekoliko, idealno, šestočlanih grupa. Lekcija koja je predviđena za obradu na času narednog dana, podeli se na šest delova, tako da svaki učenik dobije jedan deo pisanog materijala.

Na primer, ako je nastavnim planom predviđeno da se učenici upoznaju sa istorijom Antilčke Grčke, gradivo se podeli na šest delova. Svaki od šest učenika posedovaće jedinstveni i važan deo informacija koji se, baš kao komadići slagalice, moraju složiti zajedno da bi se dobila cela slika. Svaki od učenika u grupi priprema svoj deo i podučava ostale članove grupe, koji nemaju pristup njegovom delu materijala.

Članove grupa u kojima učenici zajednički rade na savladavanju i prezentovanju gradiva treba rotirati kako bi učenici imali priliku da se međusobno bolje upoznaju i sarađuju. Rezultate treba pratiti na nivou nekoliko radnih nedelja.

Slagalica-opt

Pored zajedničkog savladavanja gradiva, koji pruža osećaj pripadnosti grupi, razred-slagalica doprinosi prevazilaženju izazova javnog nastupa, sa kojim su učenici često suočeni. Negativna iskustva vezana za izlaganje pred većom grupom, uključujuči odgovaranje, ostavljaju traga na samopouzdanje dece, što se ogleda u najrazličitijim aspektima života, od odnosa prema sebi, interakcije sa drugima i izlaženja na kraj sa problemima sa kojima se svakodnevno susrećemo.

Dakle, ako učenik ima problem sa izlaganjem, u interesu drugih učenika je da budu strpljivi, da ga ohrabre i prijateljski postavljaju pitanja koja će učeniku olakšati iznošenje znanja. 

Za razliku od tradicionalnog razreda, u kom se deca često međusobno nadmeću, u razradu-slagalici učenici zavise jedan od drugog i upućeni su jedni na druge. Kroz pomenutu tehniku, deca počinju u većoj meri da poklanjaju pažnju jedni drugima i pokazuju međusobno poštovanje. Deca koja su pokazivala nizak nivo samopouzdanja i posledično inicijative, reaguju tako što postaju opuštenija i uključenija, što rezultira poboljšanjem njihove sposobnosti komuniciranja.

Jedan od razloga za delotvornost ove tehnike je to što se kroz saradnju brišu granice između sopstvene i tuđe grupe, te stvara osećaj pripadnosti celini.

Pored toga, delotvornost se može objasniti i efektom „činjenja usluga“. Naime, socijalna psihologija daje objašnjenje prema kome, nakon ponašanja u korist drugih, razvijamo pozitivna osećenja prema onima kojima smo pomogli.

Tehnika razreda-slagalice prvi put je testirana 1971. godine u Americi, država Teksas, u vreme kada je ukinuta segragacija u školama. Razlog za primenu ovog pristupa su bili otvoreni sukobi i netrpeljivost učenika različite rasne pripadnosti. Posle niza istraživanja procesa obrazovanja, pokazalo se da saradničko učenje predstavlja jedan od najdelotvornijih načina za poboljšanje odnosa između učenika, uvažavanje različitosti, razvijanja empatije i unapređenja nastavnog procesa.

Svaki novi zadatak, svako poglavlje, svaki problem, prilika je za nas i decu sa kojom radimo da nauče nešto više i važnije od rešavanja samog zadatka.

 

ZANAAAAA

Žana, nasmejano lice. Jedna od onih koja je umela da živi u svetu odraslih, a istovremeno isijava jednostavnost i iskrenost, radoznalost i radost dečijeg sveta.

Kućice za vile su male strukture od prirodnih materijala (grančica, lišća, kamenčića...) napravljene za vile i druga šumska bića. Građenje kućica za vile je jednostavna aktivnost iz repertoara Valdorf aktivnosti inspirisanih prirodom. Pravljenje ovih kućica podstiče decu da izađu napolje, da provode vreme u prirodi, razvijajući istovremeno odnos poštovanja i ljubavi prema njoj.

kucica_za_vile_1

Sve što je neophodno da bi se napravila kućica za vilu je malo sakupljenih prirodnih materijala, malo mašte i prstohvat magije!
Pomislila sam da bi bilo jako lepo napraviti i kućicu za male bebe vile. Ukoliko bismo je napravili sa puno ljubavi i pažnje, onda bi možda, kozna, bebe vile došle i spavale u njoj.
Tako smo napravili kućicu sa puno ljubavi i puno pažnje, i potom otišli na spavanje.
Ujutro, kad smo se probudili, našli smo ovo:
Nasli_smo_ovo
Malu bebu vilu kako leži u svojoj kolevci. I osmehuje se ;)
Tekst je preuzet sa http://make-and-play.blogspot.com
Autor teksta je Vera Venčanski, metodičar likovne umetnosti, mama dečaka i devojčice i  prijatelj organizacije Obrazovanje plus. Više informacija o Veri, njenom radu i igranju mozete videti na navedenoj adrsi.

Prijatelj ili drug?

Štampa
PDF

"Život bez prijatelja je ništa." Ciceron

Definicija prijateljstva ima mnogo, ali ono što je univerzalno jeste potreba za njim. U svim životnim trenucima prijatelji su nam potrebni, bilo da se sa nama raduju, tuguju ili pak, jednostavno, provode vreme. Prijatelji nam predstavljaju oslonac u životu, osobe kojima verujemo. Postoje podeljena mišljenja oko termina "prijatelj" i „drug". Dok jedni smatraju da su to dve reči koje označavaju istu stvar, drugi su pobornici teze da je prijateljstvo prisnije od drugarstva, a postoji i treća grupa koja smatra da je pak suprotno. S jedne strane drugarstvo je određeno kao relacija koja se javlja između ljudi koji provode mnogo vremena zajedno, kao prisniji emocionalni odnos u odnosu na prijateljstvo. Dok sa druge strane prijateljstvo odražava podudarnost većeg broja osobina dveju ličnosti. Ono u čemu će se sve strane složiti jeste da prijateljstvo/drugarstvo pruža svakom čoveku mogućnost učenja. Školu koja nas uči da praštamo, da bezuslovno volimo i da procenjujemo ljude. Mnogo naizgled večnih prijateljstava je pucalo, ali posle toga čovek bude pametniji, bogatiji za jedno iskustvo- životnu lekciju!

couple_1

Prijateljstvo u savremenom životu

Shodno uslovima i načinu života koji se danas vodi postavlja se pitanje ima li se vremena za prijatelje? Svakodnevna žurba, trka sa vremenom i ekonomska situacija sve više opterećuje i otuđuje ljude. To vremenom dovodi do razvoja ljudi usmerenih samo na sebe i svoje interese. Ljude koji ostvaruju površne veza i egocentrike. Kada se malo dublje razmisli o ovoj temi, dolazi se do zaključka da sigurno postoji neko vreme koje se može izdvojiti za prijatelje. Za razgovor koji, pored toga sto trenutno skreće misli sa svih obavezi i problema koji postoje, utiče pozitivno na našu psihu. Brojna istraživanju su dokazala da razgovor sa bliskom osobom može imati čak i terapeutsko dejstvo.

Prijateljstvo i dete

Važnost uspostavljanja prijateljskih odnosa na najmlađem uzrastu su mnogostruka. Pre svega deca sklapajući prijateljstva razvijaju svoje socijalne veštine. Ona počinju da se prilagođavaju jedni drugima, usklađuju svoja pravila i razvijaju sposobnost odlaganja zadovoljenja svojih potreba. Time se deca pored toga što stiču prijatelje razvijaju i kao ličnosti.

Roditelj + dete = prijateljstvo

Večita dilema kada je vaspitavanje dece u pitanju svakako je kako se postaviti prema njemu? Odnos između roditelja i dece treba biti prijateljski, ali u određenim granicama. Deca u svojim roditeljima moraju videti osobe od poverenja, nekoga od koga će dobiti savet i bezgraničnu ljubav. Međutim, oni koji se ponašaju kao "ortaci" nikako nisu primer koji treba slediti. Pre svega u vaspitanju neophodno mora postojati odnos uzajamnog poštovanja. S jedne strane, roditelji trebaju da osluškuju i uvažavaju potrebe i želje dece ali s druge, deca moraju poštovati svoje roditelje. Uloge moraju biti jasno definisane i roditelji moraju predstavljati autoritet svojoj deci.

Prijateljstvo bez granica

Kada je reč o prijateljstvu ono mora podrazumevati uvažavanje i poštovanje razlika. Bilo da se one odnose na razlike u mišljenju, boji kože, nacionalnoj pripadnosti ili nekom drugom vidu. Osobu trebamo procenjivati na osnovu toga kakva je ona kao čovek, na osnovu njenog odnosa prema nama i lišeno bilo kakvih predrasuda.

                                                                                                  Autor: Mečkić Isidora

Sećanje na Žanu: Uhvati život!

Štampa
PDF

zana_02

Pre petnaest godina na Zlatiboru je padao sneg, kao sada u Beogradu. Ogromne pahulje dok sedim u autobusu i pišem. Pre petnaest godina, mama je svirala na akustičnoj gitari pesmu Sneg, snimala je na kasetofonu da pošalje sestri bliznkinji, Žani, u London. Pre petnaest godina mama i tata su brata i mene snimali kako igramo da joj pošalju kasetu.Danas mi je smešno kako sam vrckao uz neku muziku devedesetih.

 

Poslednje tri godine, živeo sam u Rakovici sa Žanom.

 

Pre tri dana njeno srce je prestalo da kuca.

 

Ne znam da li ću ovaj tekst ikada objaviti, trenutno sam u autobusu, u zastoju zbog snega, kasnim na posao, zapisujem sećanja, i ne bežim od smrti kada kažem da je Žanino srce stalo: tako se sve odvijalo, bez bola, krvarenja i muke. A četiri noći pre toga, jedne zvezdane noći, lekaru je rekla da ima 19 godina, ostavila malo krvi na mojim prstima kada je nesvesno otkačila braunilu, smešila se na ležaju koji smo medicinski tehničar i ja gurali, a odmah do nas išle su žanine sestre – moja mama i tetka.

 

Na intenzivnoj nezi, kada je prešla na drugi ležaj, mama je rekla da su došle lepe, mlade sestre da je pripaze. Žana se ponovo nasmejala (bar u mom sećanju je tako, ali čini mi se da nisam smeo da je gledam u lice duže od par trenutaka) i blago rekla "Uvek neke dobre sestrice brinu o meni".

 

To je bilo poslednje što smo čuli od nje.

 

Želeo sam, još odavno da uradim intervju sa Žanom, želeo sam da piše kolumnu za iSerbia, želeo sam da se uključim u neke projekte na kojima je radila, koje je planirala, želeo sam da iSerbia i njena organizacija sarađuju, želeo sam mnogo stvari, ali to prosto ne ide tako.

 

Sada želim da je se setim bez naricanja i sentimentalnosti, već istinski i radosno – kakva je i bila Žana.

A bila je mnogo toga.

 

Kada je doktor pitao za njene podatke, mama je pored godina i tih standardnih podataka dodala nešto poput "i ona je jedno divno, toplo i drago biće".

Tada sam se prvi put zaplakao to veče, pazeći da se ne vidi, da ne potresem mamu, Žanu ili tetku.

 

Žana je pre svega bila jedno od najdivnijih, najtoplijih i najdražih bića koje znam i koje sam ikada znao. I bila je neponovljiva.

 

Bila je profesor engleskog jezika i književnosti u Filološkoj gimnaziji.Sećam se jedne njene bivše učenice i moje sadašnje prijateljice, koju je zamolila da mi pokaže Filološki faultet kada je trebalo da ga upišem.Sećam se koliko je volela jedno rusko odeljenje.Sećam se kako su želeli i pokušali da naprave projekat kako bi to odeljenje išlo u Rusiju. Sećam se kako je u prvi mah imala probleme sa jednim francuskim odeljenjem, i kako su kasnije sjajno radili zajedno. I kako je volela sve svoje učenike. Sećam se kako su je znale neke moje sadašnje kolege sa Filološkog, i sećam se kako sam ponosan bio, jer su je po dobru znali. Sećam se kako se neka njena koleginica iz Filološke rasplakala na telefonu kada sam joj rekao da je Žana preminula tog jutra, kada je koleginica nazvala da proveri kako smo i kako je Žana.

 

Bila je valdorf pedagog.Učiteljica u Štajner školi u Severnom Londonu.Sećam se kako sam pre par godina ponosno, i često kao slučajno, pominjao da joj je Adel kratko vreme bila učenica. Sećam se kako sam bio ganut: veče pre nego što je umrla, njen bivši učenik Saćin, naš porodični prijatelj i sin njene i naše prijateljice, sve njene učenike iz tog odeljenja dodao je u grupnu poruku na fejsbuku. Sećam se kako su pisali divne stvari o njoj, i kako su u 22.30 po engleskom vremenu upalili sveće za Žanu.Sećam se slika iz Londona i okupljanja tog odeljenja pre 5 godina.

 

Bila je uključena u TOC.Sećam se kako sam čuo da ju je Eli Goldrat voleo i poštovao. Sećam se kako sam bio blesavi klinac i komentarisao kako je on "zlatni pacov" zbog gold i rat. Sećam se kako je pre neki dan koleginica Jen iz Malezije organizovala ljude iz TOC-ja da je pomenu i napravila na fejsbuku album sa slikama konferencije u Maleziji od pre nekoliko godina u znak sećanja. Sećam se kako su mi tehnike za pevazilaženje konflikata promenile život od malena. Kako je na Zlatiboru, gde smo brat i ja išli u osnovnu školu, držala besplatne seminare za učenike i učitelje.

 

Radila je za CRS. Sećam se da je mnogo putovala, sećam se suvenira iz Jermenije, i kako je čitav honorar potrošila na telefonski račun jer je zvala moju mamu svaki dan i pričale su satima.

 

Bila je osnivač Obrazovanja plus. Sećam se seminara iz srednje škole, sećam se kako su je učenici mnogih generacija iz Čajetine, koji su bili angažovani na projektima, voleli. Sećam se kako sam pre manje od godinu dana za vesti iz kraja pisao o takvim projektima. Sećam se svih divnih ljudi iz Obrazovanja plus.

 

Bila je urednik i pokretač sajta Dete plus. Sećam se proslave prvog rođendana sajta. Sećam se kako sam svakog dana proveravao sajt nekoliko puta, sećam se kako sam joj pomagao sa temama meseca za kolumniste, sećam se kako je ona meni pomagala sa mojim tekstovima...

 

Sa prijateljicama je pokrenula Buđenje ljubavi u Srbiji. Sećam se kako je, kada je odlazila u Maleziju na onu konferenciju, želela da iskoristi priliku da poseti i dobru prijateljicu u Australiji, jer su karte jeftinije tako. Tada je tražeći na internetu programe za lični razvoj pronašla Path of Love. Mama je mislila da je za tako korenit rad na sebi sigurnije biti bliže kući, ja sam mislio (i zadržao za sebe) da se radi o krizi srednjih godina, uzimanju para i nju ejdžizmu. I mama i ja smo pogrešili, a od učesnika u programu, preko asistiranja i dugogodišnje obuke, Žana je postala moderator za Awakening of Love. Napisala je i priručnik o vođenju Buđenja ljubavi.Sećam se kako su osnivači Path of love-a bili oduševljeni. Sećam se kako sam sa jednom od najboljih prijateljica svratio da pomognem oko prenošenja stolica i uređenja prostora u Dah teatru pre Buđenja ljubavi u septembru 2013.

 

Pisala je kolumne.Za Dete plus i za časopis Sensa. Sećam se kako sam i tada bio bezgranično ponosan na nju. Sećam se da je držala sjajnu radionicu na Sensa vikendu na Zlatiboru, iako je nedelju-dve pre toga saznala da je bolesna.

 

Učestvovala je u pokretanju priče o odgovornom življenju i finansijskoj pismenosti sa Savezom učitelja i Dunavom. Sećam se da je držala prezentacije po čitavoj Srbiji.Sećam se kako je izuzetan predavač bila.Umela je da uhvati pažnju čitavog Sava centra držeći predavanje. Umela je da ustane u pet, pripremi se za Filološku, održi časove, sedne u kola da bi je odvezli u neki grad, negde u Srbiji, da održi predavanje, da se vrati u pola noći, pa sutradan ponovo drži časove.

 

Sećam se koliko je rezilijentna bila.Ona me je i naučila šta uopšte znači reč rezilijentnost.Sa dobrom prijateljicom je u još pionirskom poduhvatu pokrenula Centar za razvoj rezilijentnosti u Srbiji.

 

Sećam se kako je pronašla program  The Work of Byron Katie , koji je njoj i meni puno značio.

Sećam se kako me je cela ta priča o preispitivanju misli, preokretima, facilitaciji, pronalaženju dobrog u lošem nervirala u početku. Sećam se kako je kroz nju polako ovakav način razmišljanja dolazio do mene, i koliko mi i sada znači.

 

Sećam se koliko mi je bilo teško kada se razbolela, ali ni na trenutak nisam sumnjao da će se izvući. Ipak, sve je krenulo drugim tokom, nepromenljivo i brzo.

 

Nekada mi se čini da se sve uklapalo kao slagalica, da se Žana, i sama ne znajući opraštala sa svima nama.

Nekada ne verujem da se sve ovo dešava.

Nekada sam zaleđen.

 

Veče posle njenog odlaska, podelio sam jednu njenu fotografiju na fejsbuku uz komentar:

 

Do malopre mi je svaka notifikacija od lavine ♥ koja su preplavila Fejsbuk na njenim fotografijama, budila više bola nego radosti, ali Zana mi je toliko obeležila život da je ljubav, i to svetlo koje za sobom ostavlja, iznad i izvan smrti, života, i prolaznosti.

Sva podsećanja koja sada bole, kasnije će biti beskrajni zagrljaji i svetlo koje nam šalje.

 

Nekada sam u miru.

 

Mislim da smo tada u kontaktu, i verujem da odnos sa dragim ljudima traje i izvan smrti.

Jedan prijatelj mi je rekao ”ko uđe u prisustvo, ne izlazi iz prisustva”. Mislim da to znači uhvatiti život, kako se zvao još jedan program ličnog razvoja koji je vodila.Biti prisutan.

To što je Žana ostavila, i to koliko je, ne samo meni, obeležila život, je nešto neotuđivo i autentično, što će uvek biti tu. To je uvek prisutno, i kroz to i Žana.

 

"A mi smo imali Vas. I u Vama ljubav, razumevanje, strpljenje, popuštanje i svakog dana po jedan osemeh. Hvala Vam što ste nam bili druga mama, što ste nas mirili kad se posvađamo, što ste nas terali da pišemo na papirićima šta volimo jedni kod drugih, što ste popričali sa nama kada nam je bilo potrebno, što ste uložili sve svoje napore da mi odemo u Rusiju, što ste nam davali slatikše, ugošćavali nas pokisle u svom stanu, što ste nam govorili zašto nas volite, što ste nam uvek zaključivali za po jednu ocenu više. Svet je izgubio jedan od najvrednijih bisera, ali gore Vam je i mesto. Neka Vas Anđeli čuvaju."

 

Fotografiju i komentar na fejsbuku je podelila Žanina učenica, Slađana Milanović Alargić. Video sam u međuvremenu, završavajući ovaj tekst.

Priča o Žani se ovde ne završava.

 

Tekst preuzet sa www.iserbia.rs

bk7Bajron Kejti je autorka bestselera Voleti ono što jeste, širom sveta poznata po metodi oslobađanja od patnje i stresa koju je nazvala The Work. Pre dvadeset osam godina, nakon desetogodišnje borbe sa depresijom i opsesivno-kompulsivnim poremećajem, u stanju potpunog očaja, iscrpljenosti i mržnje prema sebi, Kejti se jedno jutro probudila sa svešću da pati zato što veruje u svoje misli i da je izlaz iz patnje u preispitivanju svojih misli.

Žana Borisavljević, obučena voditeljka programa The Work za grupe i pojedince, u nastavku predstavlja ovu metodu kao proverenu tehniku uspostavljanja dobrih navika u mišljenju, a kakve su nam misli - takav nam je život.

Šta su navike i kako ih menjati?

upravljanje_vremenomNavika predstavlja rutinski oblik ponašanja koji se dešava na podsvesnom nivou i o kom ne moramo da razmišljamo (da uključimo svesno razmišljanje za rešavanje datog problema ili problemske situacije). To su svi oni oblici ponašanja koji se obavljaju po nekoj nužnosti, sami od sebe, često bez aktivnog učešća naše svesti. Ovakvo ponašanje takođe pripada jednom od najjednostavnijih vidova učenja jer posle nekoliko ponavljanja određenog ponašanja u istoj situaciji, mi takvo ponašanje usvojimo kao pravilo (mozak prestaje da šalje ideje kako da reagujemo, nego automatski reagujemo na taj način).

U nastavku teksta pročitajte o načinima stvaranja dobrih navika.

NOVAC2Odnos prema novcu je, poput odnosa sa članovima naših primarnih porodica, obojen emocijama koje se formiraju u ranom uzrastu. Taj odnos utiče na razvoj naše slike o sebi, našeg samopouzdanja i samopoštovanja. Kako razvijati zdrav odnos prema novcu?

U nastavku je deo teksta Žane Borisavljević koji je objavljen u oktobarskom broju časopisa Sensa.

 

INTEGRITET"Deca se rađaju znajući i osećajući da roditelji treba da ih nauče najbitnijoj lekciji čovečanstva: kako da ne izdaju sebe same."  

Ovo je deo iz teksta Karolajn Majs (Caroline Myss) u kojem se razmatra najvažniji aspekt čovekovog života - življenje u skladu sa celovitošću našeg bića i našeg postojanja u kontekstu celovitosti univerzuma čiji smo deo. Tekst je preveo Dražen Horvatić a za naš sajt ga je adaptirala  Žana Borisavljević.

skole_za_21_vek„Moramo se više usredsrediti na podučavanje veština i na razvijanje želje za učenjem kod dece kako bismo unapredili obrazovanje i uveli tri najmoćnija sastojka suštinske motivacije u učionicu: igru, strast i svrhu.“

U martu je u časopisu Njujork tajms objavljen tekst Tomasa Fridmena koji se bavi pitanjem adekvatnosti savremenih obrazovnih programa u vezi sa pripremanjem dece i mladih za uspešan život u svetu odraslih. Tekst je, za naš sajt, preveo i adaptirao Dražen Horvatić.

rhythmoflife važnosti praćenja prirodnog ritma u životu dece,

pišu dr Ranko Rajević i dr Slavica Dautović.

iPhone_contractU vremenu u kojem tehnologija vlada našim životima, tekst koji sledi nas podseća na vrednosti do kojih nam je stalo, ali često ne znamo kako da se izborimo za njih.

Za sve nas, ovaj tekst može da bude inspiracija. Za roditelje, on može da bude primer kako da se deci postave pavila u vezi sa korišćenjem mobilnih telefona, kompjutera ili igrica.

Roditelj_plus1

Roditeljstvo je svakako najzahtevniji "posao" na svetu a pri tom se očekuje da ga ljudi "obavljaju" bez ikakve škole. Obućar, da bi popravljao cipele, mora da prođe neku obuku, pekar ide u školu, nastavnici, lekari, sudije, vozači autobusa, časovničari, moleri..... moraju da završe neke škole koje ih osposobaljavaju da se bave poslom kojim se bave. A za roditelje se očekuje da "prirodno" znaju šta treba da rade da bi pravilno odgajali svoju decu.

    

dete_koje_citaDete koje prvi put polazi u školu lakše će se snaći ukoliko ima već formirane neke radne navike, a one se uspešno stiču uvođenjem deteta u primerene radne zadatke.

Tekst koji sledi je preuzet sa sajta Odgoj, autorke Medine Jusić, a za naš sajt ga je pripremila naša saradnica Violeta Drašković.

habits_brushing_teethPrvi utisci i prve navike najvažniji su za dalji život deteta. Navike koje se u toku ranog detinjstva steknu, prate čoveka kroz celi život kao dobar temelj za dalji rad prvo u školi, a zatim u društvu uopšte.

Tekst koji sledi je preuzet sa sajta Odgoj, autorke Medine Jusić, a za naš sajt ga je pripremila naša saradnica Violeta Drašković.

joga4

Joga mnogim ljudima pomaže da u ovo vreme ubrzanog tempa života i konstantnog stresa, sačuvaju svoje fizičko i duševno zdravlje. U nastavku je tekst koji je pripremila naša saradnica, Maja Kokotović, o koristima joge za decu.

PrvaciPolazak deteta u školu veliki je događaj, kako za dete, tako i za njegove roditelje. Zato od mnogo faktora zavisi da li će dete doživeti školu kao svoj drugi dom u kome će se osećati prijatno, ili će škola za njega postati nužno zlo. Tekst koji sledi je preuzet sa sajta osnovne škole Podmurvice u Rijeci, autorke Nade Kegalj,  a za naš sajt ga je pripremila naša saradnica  Violeta Drašković.

vladeta_jeroticKao što se zna da čovek uči dok je živ, tako je valjda i istina da čovek sazreva dok je živ. Tekst  Vladete Jerotića koji sledi, razmatra šta je to zrela ličnost i kakve je osobine odlikuju.