Na samom početku, bavićemo se posmatranjem dečijeg ponašanja prilikom gledanja televizije.

Posmatranjem možemo mnogo da naučimo o tome šta mališani osećaju dok gledaju televiziju i na koji način televizija ostavalja dubok trag na njihov razvoj.

„Posmatrala sam decu od dve i četiri godine u njihovom domu“, objašnjava vaspitačica koja je bila pozvana u posetu kod prijatelja.  „Dok je majka pravila marmeladu u kuhinji, deca su ostavljena ispred TV-a da gledaju dečiji program“. Sedela sam sa njima u sobi i posmatrala kako je devojčica bukvalno pokušavala da uđe u TV, gurajući svoj nos u ekran i mazeći ručicama jednu ženu koja je ličila na njenu mamu - onda bi otrčala do kuhinje, ali bi je mama svaki put zamolila da se lepo vrati i mirno nastavi da gleda. To se ponovilo nekoliko puta... Tada mi se vratilo pitanje koje mi je sin postavio kada je imao tri godine: „kako ti ljudi žive u kutiji?“ Pitanje je slično utisku koje imaju primitivni ljudi kada po prvi put gledaju film i zabrinu se da će glumci da ispadnu kada dođu do kraja platna’... Ovaj primer nam je pokazao kako je televizor zamenio roditelja-dadilju, ukazujući na to kako se deca udubljuju u ono što gledaju.

Takođe, možemo samo da pretpostavimo na koliko teškoća možemo naići kada deca počnu da uče da govore, da misle, da otkrivaju sebe  i da otkrivaju „pravi svet“.

Ovo je samo jedno u nizu iskustava...Ono što predlažemo je da odvojite malo vremena kada ostavite dete ispred TV-a i posmatrate da li ga to opušta ili uznemiruje, popričajte sa njim posle gledanja o tome kakav je utisak na njega ostavilo to što je gledalo... Uostalom, pođite od sebe i zapitajte se da li ste po navici, posle napornog dana seli i pritisnuli dugme na daljinskom upravljaču, misleći da će vas to opustiti i skrenuti misli... Većina dece, posebno uzrasta 2-5 god. je kao opčinjeno kada se nađe pred TV ekranom i gleda, ne zbog sadržaja, već zbog toga što se neke slike pomeraju. To međutim, posebno ako televiziju gledaju pred spavanje, može dovesti do uznemenosti, nervoze i razdražljivosti, što treba da počnete da dovodite u vezu, ako do sada niste.

Ovaj prvi prikaz ćemo završiti napomenom: pored opšte poznatih stimulansa i droga poput nikotina, kafetina, valiuma i sl, postoje tzv. ’psihološke’ droge od kojih su korisnici direktno zavisni. Jednu od tih zavisnosti podstiče upravo gledanje televizije.

Kao odrasli imamo mogućnost izbora i mogućnost da se izolujemo od onoga što gledamo. Deca se, nasuprot odraslima, mnogo više uživljavaju i mnogo su otvorenija za razne uticaje. Ona su mnogo više aktivni posmtraci, dok su odrasli - pasivni i ponekad nezainteresovani, ali ’kada smo već počeli, hajde da odgledamo do kraja...’

Da zaključimo: dugo gledanje televizije je loša navika i može stvoriti zavisnost kod dece. No, šta je to u vezi televizije što stvara takvu zavisnost? Zašto je ekran privlačniji za mnoge osnovce, srednjoškolce, od vremena provedenog sa roditeljima ili u školi?

Ostavljamo vas da o tome razmislite do sledećeg teksta, u kome ćemo se detaljnije pozabaviti fenomenom televizije i njene privlačnosti.