02 april 2011

Vesna Belčević misli da je važno da roditelji i nastavnici uče o internetu i komunikacionim tehnologijama koje deca koriste da bi mogli da budu bliži deci.

Vreme u kome živimo je vreme naše dece. I sve karakteristike tog vremena se odnose i na našu decu. Oni su brzi, nestrpljivi, pokretljivi, otvoreni, komunikativni... Mada se nama čini, i često se to čuje, kako se deca više ne druže, ne igraju se zajedno, nema više „jurke“, „žmurke“, „između dve i četri vatre“, oni se druže na svoj način, igraju neke svoje igre i vladaju svojim i našim vremenom...

Vreme u kome živimo je vreme ubrzanih promena. Tek što naučimo da koristimo novi model mobilnog telefona, on je već zastareo. I tek što naučimo da upotrebljavamo različite kompjuterske programe, pojavljuju se nove stvari koje moramo da savladamo kako bismo koristili zaista ogromne mogućnosti koje su direktna posledica napretka tehnologije.

Promene su neminovne, ali se one odnose samo na formu, koja se menja a suština ostaje ista. To je slično kao i sa modom... Frizure i način odevanja koje smo imali pre tridesetak godina su se promenili, ali smo to i dalje mi, doduše, sa nešto više znanja i iskustva. Deca od pre tridesetak godina su se igrala neke druge igre, današnja deca igraju svoje igre, ali su to i dalje deca, kojoj trebaju odrasli da im pomognu da se uspešno uključe u svet.

Da bismo kao roditelji mogli da ostvarujemo kvalitetne odnose sa svojom decom, a kao vaspitači i prosvetni radnici da ih vaspitavamo i obrazujemo, moramo pre svega da razumemo njih i ovo „njihovo vreme“. Tehnologija je na njihovoj strani, ali životna mudrost i iskustvo, želja da ih sutra vidimo kao dobre i ostvarene ljude, znanje koje možemo da im prenesemo i ljubav za njih su naši najjači aduti u procesima vaspitanja i obrazovanja. I mada izgleda da su Internet, Facebook,  kompjuteri i sve one komplikovane tehničke spravice nešto što nas razdvaja, tehnologija je tu i da nam pomogne da im se približimo, da im prenesemo nešto čemu možemo da ih naučimo i, što da ne, da se sa njima družimo na njihov način. Da budemo fleksibilni i da prevaziđemo otpor koji imamo.

Najveći otpor uvek imamo prema nečemu što ne poznajemo, što ne razumemo, što je za nas novo. Kada se pojavila televizija, mnogi, u to vreme  stariji ljudi su TV aparat  posmatrali sa sumnjom i rezervom, kao đavolsku spravu. Mladima je, kao nosiocima promene, to bilo smešno. Danas mnogi za Internet misle da je đavolska rabota, a današnjoj mladeži je opet smešno. Kao što svaka stvar može da se upotrebi za nešto dobro, ili nešto loše (da se zloupotrebi), tako i Internet može da se koristi na razne načine. To zavisi od onoga ko ga koristi. E, to je ono što je najvažnije kada su u pitanju deca i tehnologija. Moramo mi prvo da se upoznamo sa svim stvarima koje će i naša deca da koriste. Iako to, na prvi pogled, izgleda kao previše teško, imamo sve elemente koji su neophodni za uspešno učenje. Imamo dobar motiv, očiglednu korist i imamo decu (svoju decu ili đake) da nam pomognu da naučimo. Tako proces obrazovanja postaje ono što i treba da bude - razmena znanja! Učenje je proces koji traje čitav život i najlepše je to što se sve vreme  nalazimo na obe strane. Vrhunski učitelji su oni koji lepotu i radost pronalaze podjednako u podučavanju i učenju!

Ako deci i mladima damo priliku da nam pokažu da imaju čemu da nas nauče, oni će se osećati bolje, biće sigurniji u sebe, porašće im samopouzdanje, a i nas će više poštovati kada izrazimo želju da učimo od njih. U tom procesu učenja najvažnija je komunikacija, povezivanje.

Internet predstavlja globalnu mrežu koja se proteže širom sveta i povezuje računare, a preko računara i ljude koji koriste te računare. Internet je globalni fenomen koji omogućava pristup znanju svakome ko želi da uči. Najveća svetska riznica informacija i materijala za nastavu, izuzetno sredstvo povezivanja, medij koji uključuje sve druge vrste medija, neograničene mogućnosti... Naravno, postoje tu i sadržaji sumnjivog kvaliteta koji nemaju veze sa obrazovanjem, ali uloga odraslih je da decu upute kako da koriste Internet u skladu sa sopstvenim potrebama i interesovanjima (kao i da podstiču interesovanja kod dece u skladu sa njihovim mogućnostima i talentima).

Da  bismo učili današnju decu MI moramo da se promenimo. Moramo da shvatimo da stavovi koje smo preuzeli od svojih roditelja – da završimo školu i zaposlimo se u struci – više ne važe. U Americi je 2010. godine među najtraženijm zanimanjima bilo 10 koja nisu postojala 2004. godine. Svet se tako brzo menja da ne možemo ni da zamislimo kako će izgledati život naše dece kada oni budu odrasli. A oni se, danas, mnogo lakše snalaze u promenama nego mi. Nemaju strah od nepoznatog, spremni su da uče, čak i da se sami obrazuju.

Stručnjak za obrazovanje, Šugata Mitra, je sproveo  seriju  eksperimenata od Nju Delhija do Južne Afrike i Italije, gde su postavljani kompjuteri sa pristupom internetu u delovima naselja gde deca ne idu u školu i uglavnom provode vreme na ulici, prepušteni sami sebi. Deca su slobodno ali odgovorno pristupala internetu, a dobijeni rezultati bi mogli da naprave revoluciju u načinu na koji razmišljamo o podučavanju. Otkrivali su kako da koriste kompjuter, da tragaju po internetu i pronalaze stvari koje su im interesantne. Učili su engleski, rešavali logičko-matematičke probleme i sve to sami, bez nastavnika.

(http://www.ted.com/talks/lang/scc/sugata_mitra_the_child_driven_education.html)

Ovde je opet potrebno naglasiti  šta je zapravo uloga nastavnika, ako deca mogu i sama da se obrazuju uz kompjuter i internet. Roditelji i nastavnici treba da koriste svoj prirodni autoritet i životno iskustvo da decu nauče osnovnim životnim i ljudskim vrednostima, da razvijaju u njima moralna načela,  da ih nauče toleranciji i razumevanju različitosti, da ih nauče da kritički razmišljaju, ostvaruju uspešne odnose sa drugima i rešavaju konflikte konstruktivno, da im pomognu da razvijaju samopouzdanje i ostvaruju svoju kreativnost. To je, pre svega, uloga odraslih. Da učimo decu veštinama. Informacije se mogu naći svuda. I kako kaže Artur Klark, svaki nastavnik koji može biti zamenjen kompjuterom i treba da bude zamenjen. Isto važi i za roditelje. Deci možemo biti dobri roditelji i nastavnici samo ako im primerom pokazujemo kako da razvijaju ljudske vrednosti. Tehnologija je tu na drugom mestu, samo kao sredstvo za razmenu znanja.