Uloga autoriteta u podizanju zdrave dece

Kao roditelji i kaopedagozi, često doživljavamo neuspehe u disciplinovanju dece.

Kao roditelji, u proseku, sa decom najčešće provodimo vreme rano ujutru i kasno uveče, onda kada smo i deca i mi još bunovni ili kada smo najumorniji.

Kada nas uhvate u pogrešnom trenutku, kažemo stvari zbog kojih se kasnije kajemo. Ponekad izgovorimo pretnje koje nikako ne možemo da izvršimo, a povremeno dajemo i obećanja koja ne možemo da ispunimo.

Slična situacija je sa vaspitačima, učiteljima i nastavnicima, iako se sreću s decom u kontrolisanom okruženju svoje učionice.

Za primer ćemo uzeti jednu situaciju iz učionice. Radi se o uzrastu dece do devet godina. (Nalazimo se u razredu, u vreme dela časa kada deca pevaju, recituju poeziju ili igraju ritmičke igre.) Nastavnik stoji ispred razreda, spreman da uvede novu pesmicu.

Nastavnik: Dobro, hoćete li svi da ustanete? Pokušaćemo da recitujemo naše stihove!

Molim vas, možemo li svi da ustanemo sa naših stolica?....... Možemo li i da se malo utišamo? ....... Dobro, sad smo skoro svi tihi,  mislim da možemo da počnemo… Možemo li sada svi da pokušamo da pljeskamo rukama? ....... Relja, zašto ne stojiš? ....... Zašto ne postupiš kako sam tražio? ....... Šta ti to znači da ne želiš da ustaneš? ....... Molim te, Relja, pokušaj da ustaneš kao što smo se dogovorili… Deco, možete li svi da ćutite dok razgovaram sa Reljom? ....... Hajde sada da počnemo, hoćemo li? ....... Dunja, zašto sediš? ....... Užasno si umorna? ....... Ali dan je tek počeo! ....... Zar ne možeš da pokušaš da ustaneš zajedno s ostalima? ....... Misliš da imaš sindrom hroničnog umora? ....... Ali, Dunja, nikad nisam čuo da neko u tvojim godinama pati od takve … Nenade, otkud znaš da nisam u pravu? ....... Deco, molim vas za tišinu dok Nenad, Dunja i ja razgovaramo! ....... Slušaj Nenade, to što si video na televiziji ne znači da je apsolutna istina! Da li je iko drugi ikada čuo da učenik drugog razreda ima sindrom hroničnog umora? Nemanja, hoćeš li molim te da izađeš iz učionice? ....... Da, ozbiljno mislim! Neću da dozvolim da vučeš Slađanu za kosu dok ja ....... Deco, molim vas za tišinu! ....... Dobro, dobro, mogu li svi da sednu; recitovaćemo našu pesmicu iz klupa....... Da, tako je, možete li svi da se vratite na svoja mesta? ....... Dobro. Sad naša pesmica ....... Relja, zašto ti još uvek stojiš?

I tako se to nastavlja iz dana u dan u našim učionicama, a i u domovima.

U čemu je priroda problema ovde? Pre svega, u pogrešnom pristupu nastavnika koji  nastoji da ima drugarski odnos sa učenicima, umesto da im bude autoritet.

Bez obzira na to da li mi, kao odrasli pojedinci, uživamo u osporavanju ili odbacivanju autoriteta, naša dužnost kao roditelja i nastavnika je da služimo kao autoriteti svojoj deci i učenicima. Deca uzrasta od sedam do četrnaest godina, u periodu osnovne škole, imaju prirodnu potrebu za autoritetom i ako im odrasli ne pomognu da je zadovolje, tako što će se oni postaviti kao autoritet, okrenuće se nekim drugim „autoritetima“ pa će slediti na primer hip-hop pevače, poznate fudbalere i druge poznate ličnosti, koji mogu biti i negativni uzori.

Naš nastavnik drugog razreda iz malopređašnje dramatizacije stavlja još jedan klip sebi u točkove time što preti, a svoje pretnje ne izvršava.

Pretnja je pedagoški problematična zato što podrazumeva odnos između uzroka i posledice koji će se pokazati tek posle izvesnog vremena. Međutim, dečji odnos prema proticanju vremena je još uvek prilično nestvaran, a dečje shvatanje uzročne veze praktično ne postoji. Izgovaranje pretnji deci u trećem razredu ili mlađoj od njih znači negiranje onih istih dečjih osobina koje bi nastavnik trebalo da gaji.

Mnogo je bolje uopšte ne pretiti, već jednostavno izvršiti radnju! Zato treba primeniti moto: „Dela, ne reči!” Ako shvatimo ozbiljno misao da mala deca najintenzivnije žive kroz volju i osećanja, „jezik gestova” elokventno može da prenese naše namere i brige.

Čak i sa starijom decom, pretnje imaju tendenciju da se nagomilavaju, kao oružje kojim privremeno ostvarujemo željeno ponašanje, pa kad iskoristimo sve  oružje – pretnje, šta nam preostaje u arsenalu? Možemo ili nastaviti sa pretnjama ili odustati od svoje pretnje, priznajući time da su stvari izmakle kontroli. Time slabimo svoj kredibilitet, a kad jednom nestane dečje poverenje u naše reči, uglavnom smo izgubili i bitku za osvajanje njihovog srca.

Ako hoćemo da razred ustane, onda deci to treba i reći (učtivo). Ako nismo sigurni da li želimo da razred ustane, moramo se prvo dogovoriti sa samim sobom, a ne sa učenicima. Ovo je lekcija naučena u učionici koja se može primeniti i na kuću – deci ne treba izbor; njima trebaju uputstva.

U današnje vreme u kom nastojimo da odluka bude zasnovana na pravu na slobodu izbora, veoma je težak zadatak prevazići upornu tendenciju da se deci postavljaju pitanja! Čitava današnja kultura zahteva upitni oblik:

„Vreme je za ustajanje! Da li hoćeš da obučeš šorc ili farmerke?... Da li bi voleo džemper ili košulju?... Želiš li da doručkuješ?... Šta želiš za doručak: kornfleks ili neke druge pahuljice?... Može jagode? ... Ne?... Borovnice? ... Banane? ... Hoćeš li da ih zasladiš medom? Želiš šećer? ... Beli ili žuti?...”

Kad tražimo od deteta da napravi izbor, događa se više stvari. Pre svega, tražimo od deteta da koristi moć donošenja sudova koju još uvek ne poseduje. Na osnovu čega će sedmogodišnjak napraviti izbor? Isključivo na osnovu simpatije i antipatije.

Odrasla osoba koja detetu pruža mogućnost izbora ustupa detetu moć donošenja odluke, koja bi trebalo da bude rezultat iskustva i stečene mudrosti. U tom trenutku, dete i odrasla osoba su jednaki; tokom mnogih takvih momenata pravljenja izbora, ova jednakost postaje navika, pa se i najmilija deca pretvaraju u male tirane koji imaju suverenu vlast u određivanju restorana u kojima će porodica jesti, filmova koje će gledati, prodavnica u kojima će kupovati.

Ali priroda i obim savetovanja između dece i roditelja dostigli su nove razmere iz niza razloga. Mnogi roditelji koji su  postali drugari sa svojim potomstvom, odnose se prema svojoj deci kao sebi ravnima.  Dete kome se pruža mogućnost da previše bira verovatno će postati odrasla osoba koja će teško donositi odluke. Dok izbor, prema definiciji „podrazumeva slobodu da se bira i izabere jedna osoba ili stvar od više njih”, odluka se definiše kao „čin donošenja zaključka ili rešavanja”, kao i, što je zanimljivo, „čvrstina karaktera ili dela; odlučnost.”  Bitno je  ukazati na razliku između ova dva čina. Moć odlučivanja se gradi na sposobnosti da se prihvate odluke odraslih tokom mladosti. (Pretpostavka za to je, naravno, da se dete sreće s odraslima koji su i sami sposobni da donose odluke.)

Jednostavnost života u ranijem periodu pratio je nedostatak izbora – što bi nama danas bilo dosadno – ali to je, sa svoje strane, dovodilo do doslednosti života koji bi na nas verovatno delovao lekovito. To ne znači korak unazad u pogledu „slobode izbora” koju mi kao odrasle osobe očekujemo, ali moramo da shvatimo da unapred određen tok događaja koji je predvidljiv jača unutrašnje biće deteta, a to je ono što daje čvrste temelje za donošenje važnih odluka kasnije u životu.

Kao što je već navedeno, ovde govorimo o uzrastu do navršenih devet godina života. Starijem detetu treba da počnemo da dajemo mogućnost da bira – ali ovaj postupak treba uvesti pažljivo i kontrolisano. Mudar roditelj ili pedagog će početi da iznosi razne mogućnosti i stvara situacije u kojime je izbor moguć. Međutim, nikada ne treba prepusti svoju krajnju odgovornost odraslih osoba,  za donošenje najbitnijih odluka – i stajanje iza njih, jer mladi tinejdžeri i dalje žude da ih neko vodi i usmerava.

 

Pripremila: Aleksandra Andrijević