Čari svakodnevnice

Štampa
PDF

Psi i blato kao izvor drustvenog života i mentalnog blagostanja

Bu je naš pas. Svakog dana je vodimo u šetnju, da se istrči, da se izigra sa drugim kucama, da završi "šta treba da završi" ... I sve to radimo ne razmišljajući o tome da ona zapravo nas vodi u šetnju, dajući nam nam sve ono što nikada ne bismo imali da ne moramo da izađemo iz stana bar dva puta dnevno.

Izlazak napolje nikada nije bio problem, iako ispade da danas jeste, da mora da se planira, programira, isprati vremenska prognoza, steknu uslovi svake vrste... da se napolju dešava nešto posebno što bi čoveka izvuklo iz toplog stana. A napolju se UVEK dešava nešto drugačije i nešto posebno. To deca najbolje znaju.

 

BLATOO

http://medicsindex.ning.com/

 

I tako na putu od moranja da htenja upoznajemo nove ljude i srećemo već poznate.

Uglavnom su to vlasnici pasa, a često i drugi, raspoloženi da se druže sa našom kucom.

Bu mi je pomogla da primetim interesantnu sličnost između pasa i dece. I jedni i drugi, ako ih ne sputavamo, pokazuju interesovanje za druge (pse, decu, ljude i ostale pojave).

Druga stvar koju sam primetila je da ja, kao roditelj i vlasnik psa, upoznajem druge roditelje i vlasnike pasa, a da im pri tom ne znam ime.

Tako poznajem Aninu mamu, Mijinog tatu, Jankovu mamu, Vukšinog i Vuletovog tatu, i mnoge druge "nečije " mame i tate. U tim krugovima ja sam poznata kao "Dunjina mama".

Ovako stoje stvari sa psima: Znam Bekijevu gazdaricu, Hugovog i Nikinog gazdu, Lolinu gazdaricu, gazdu i njihovu ćerku, Belinu gazdaricu, Meksijevog gazdu, i mnoge druge gazde i gazdarice.

Tako su stvari stajale na početku. Sada neke od mama i tata imaju imena. Moram priznati, u mom slučaju, vlasnici pasa su mnogo brže dobili svoja imena, valjda zato što se češće srećemo.

Moja ćerka je puno doprinela mojim poznanstvima sa, za početak, bezimenim roditeljima i vlasnicima kućnih ljubimaca.

Kada ugleda devojčicu, a htela bi da se druži, ona jednostavno kaže: "Ja sam D. hoćeš li da budemo drugarice?"

Posle uspostavljanja prijateljskih odnosa na nivou dete-dete, D. prelazi na viši nivo i izgovara, sad već poznatu, rečenicu za ostvarivanje komunikacije između mene i drugih roditelja, baka, deka...: "A zašto ne razmenite telefone, da se vidimo ponovo?!"

Sebe smatram dobrim đakom koji sa lakoćom savladava svaku lekciju, naravno kada mu je tema zanimljiva, isto koliko i predavač, metod prilagođen i kada ima neki lični smisao.

Sada kada D. izgovori čuveno "Hoćeš li da budemo drugarice?" ja se nasmejem i ponovim isto pitanje roditeljima ili već prisutnim starateljima. Zabavno je!

Imati psa pruža priliku da neke ljude upoznamo samo na kratko, razmenimo par ljubaznih reči i nastavimo svojim putem. Posebno kad ne idemo u šetnju redovnom rutom u isto vreme.

Jednom prilikom sam tako, na kratko, razgovarala sa jednom "gazdaricom" dok su se naši psi srećni valjali po travi, skakali, padali, i lajali od sreće.

Žena ih gleda i nekako bezvoljno kaže: "Pogledajte ih, tako su srećni."

Ja ih gledam i kažem: "I mi bi smo bili srećni kada bi smo se valjali po travi!"

Popričale smo još malo i rastale se.

Da stvari ne bi ostale samo na nivou razmišljanja, ja sam počela da praktikujem ležanje i valjanje u travi, a podržavam i igre u blatu i prašini.

Nedavno sam ležala sa D. u travi i bile smo beskrajno srećne, iako smo verovatno bile nesvakidašnji prizor za prolaznike.

Što se blata tiče, radujem se dolazećim toplijim danima i toplo ga preporučujem.

U prilog "blatnjavljenju" prilažem i nekoliko naučno dokazanih istina prisutnih na internetu o blagotvornom dejstvu blata na razvoj dece, uz napomenu da i od dece treba učiti!

1. Igranje u blatu vas može učiniti srećnijim.

Naučnici su otkrili nešto što su deca oduvek znala – igranje u blatu pozitivno utiče na raspoloženje.  Nalazi analize zemljišta ukazuju na prisustvo bakterije Mycobacterium vaccae koja podiže nivo seratonina u našem mozgu, pomaže da se opustimo i umirimo.

Potpuno suprotno stanju koje nastupa kada u toplini našeg doma prekinemo crtani film koje dete pomno prati.

2.    Igra u blatu pomaže uspostavljanju veze sa prirodom.

Ako nam nešto nije poznato, nije nam ni stalo do toga. Deca danas često i ne znaju za prostranstva koja su dostupna izvan igrališta ili školskog dvorišta. Branili mi deci ili ne da otpatke ostavljaju za sobom na pločniku ili u travi, sve dok ne upoznaju zelene površine, drveće, cveće i  stanovnike koji se kriju u svakom kutku prirode, nećemo uspeti da im usadimo istinsku ljubav i razumevanje za svet koji ih okružuje.

Možda ćemu uspeti da ih uslovimo kažnjevanjem ili pohvalama zbog lepog ponašanja, ali to nikako ne znači da će razviti svest o značaju zaštite prirode. Prvi korak počinje boravkom u prirodi.

3.Igra u blatu nas čini zdravijim

Korak dalje od antibakterijskih vlažnih maramica i gelova za suvo pranje ruku, istraživanja pokazuju da igranje u prešini, uključujući blato, pozitivno utiče na imuni sistem.

Zato, pustimo decu da budu deca. Igranje u pesku, blatu, boravak u prirodi su dobri za našu decu, kao i za nas. Ako dete dođe kući isprljane odeće, jasno je da svoj posao obavlja na najbolji mogući način. Dečiji posao jeste da otkriva igrajući se, a takav posao sigurno ne garantuje ispeglane pantalone i savršeno bele hulahopke.

4. Igranje u blatu pomaže razvoj kreativnosti i socijalnih veština

Senzorne aktivnosti, koje podrazumevaju aktivaciju čula , pozitivno utiču na dečiji razvoj.

Boravak u prirodi i aktivnosti koje zahtevaju aktivaciju svih čula pomažu boljoj integraciji čula, doživljaju sveta koji nas okružuje i čiji smo deo, omogućava nam da se lakše krećemo i ostvarujemo interakciju sa našim okruženjem.

Igranje sa nedovršenim igračkama i materijalima poput blata stimuliše razvoj kreativnosti i mašte, važnih činilaca kreativnog mišljenja.

 

Za kraj, domaći zadatak!

Setimo se našeg detinjstva.

Ja se sećem kolača od blata koje sam pravila sa decom iz komšiluka jednog davnog leta. Morali smo da pojedemo puno šljiva da bi svaki kolač imao bombonicu od koščice šljive na vrhu.

Upamtimo da sadašnjost, naše dozvole i zabrane, naše slobodno vreme ili vreme koga nema već čine deo sećanja naše dece.

 

Čega želimo da se naša deca sećaju kada odrastu?

 

 

Tekst pripremila Marija Stanojević